Zapamćeno
Svaki čovek može da ispriča svoju prošlost u nekoliko različitih verzija, od kojih nijedna neće biti lažna. Što se tiče mene, odlučujem se za sledeću:
U posleratnim godinama i ranije, još u gimnazijskim i studentskim, bio sam ubeđen da je socijalizam logičan sistem, jedini koji će, mimo nepravdi i žrtava, obezbediti društvu u budućnosti razumno stanje stvari. Nisam pročitao Kapital, ali me je frapirao Komunistički manifest. Osećao sam se poljskim socijalistom i smatrao sam da je komunizam oštrija, prelazna forma socijalizma. Posle rata prihvatio sam novi sistem u Poljskoj, pošto sam bio siguran da su u njemu garancije materijalnog i duhovnog napretka poljskog društva. Ponoviću: mimo nepravdi i žrtava. Sledećih godina učvršćivao sam sebe u toj sigurnosti, izrazavajući poglede i stvarajući fabule suprotne stvarnosti. Verovao sam da će ih budućnost realizovati. Tek su susreti i razgovori s političkim zatvorenicima, koje su počeli da pustaju na slobodu posle 1954. godine, slomili moju sigurnost.
Ušao sam u partiju i izašao iz nje sa istim ciljem i iz istih razloga: u uverenju da je moguće popraviti zlo. U prvom slučaju, zlo su bili fašizam i ratni zločini, u drugom - zlo koje je naneo komunizam. Veoma kasno sam shvatio da cilj ne opravdava sredstva i da nepravedna sredstva uništavaju cilj. Morao sam da priznam pravo mudrijima, koji su znali to pre mene. Vrativši se unazad priznao sam takođe pravo najglupljem u mom razredu, čiji su roditelji imali bakalnicu u Otvocku. Kada sam ga ubeđivao u socijalizam, mrmljao je s negodovanjem: - Šta ti j-e-e! Mi-sl-iš li da bi se mom matorom isplatilo da rmba u radnji za dru-go-ga?! - U školi su ga smatrali idiotom i zaista je bio mnogo glup.
Dakle, u pravu su bili gluplji i mudriji.
Iz poljske štampe. Fabrika u Mrongovu je prodata privatnim kapitalistima. Radnici, kojima preti opasnost da ostanu bez posla, izašli su na ulice, protestujući. Na jednom od transparenata, parola: "Komuno, vrati se!" Prisećam se priče Joane Klerk o prasetu. Posle rata, kad je stanovala s majkom u selu na Nravi, odgajile su prasence koje se vezalo za njih. Bilo je umiljato i puno poverenja, ujutru je utrčavalo u kuhinju, radosno skičeći, volelo je da ga česu iza uha. Dan klanja se ipak približavao. Želeći da uguše u sebi svako sažaljenje, nazvale su prase "Hitler". Jednoga dana reka se izlila. Radoznalo, prase se zaletelo i upalo u vodu, struja ga je ponela. Tada su majka i ćerka, prestrašene, počele da viču: - Hitlere! Vrati se! - To su čula dva seljaka koja su prolazila. Oba su stala zaprepašćena i prekrstila se. Joana Klerk, koja je kasnije postala žena američkog industrijalca, pričala nam je o tome u Njujorku. Jeli smo tada tost sa šunkom i nikome od nas nije ni na pamet palo da je priču završila poenta dobrog ukusa.
Norvid: "Okupljajući se jednom nedeljno na čaj, nekoliko šljahtica ponešto piše i objavljuje - žene kupuju i ponekad čitaju. Sve to liči na veliki Album u koji se potpisuju dobri poznanici, za uspomenu. I to vam je čitav intelektualni pokret u narodu..."
Pisao je to, misleći na pariške emigrantske novine. Danas, kada čitam diskusije objavljivane u domaćoj štampi, ponekad se setim Norvidovih razmišljanja. Nedavno mi je pao u oči razgovor nekoliko osoba, štampan u časopisu "Res Publica", koji na neki način cenim. Navodim jednu od izjava:
"Šta se dogodilo posle rata? Sloj koji je bio residuum tih vrednosti uništen je. I od strane Nemaca, i od boljševika. I od tada stalno slušamo o intelektualcima. Ali pre rata se nije govorilo o intelektualcima. Nije postojala takva potreba. A mi danas govorimo o intelektualcima: kolaborirali su ili nisu kolaborirali. Za tu inteligenciju, čiji su se ostaci sačuvali, teško bi se moglo reći da je kolaborirala. Da li je lekar u provinciji kolaborirao? Advokat? Pa, kolaborirao je u nekoj meri, ali to nije bila kolaboracija o kojoj govorimo kad govorimo o kolaboraciji intelektualaca."
Šta me začudjuje: odijum koji se navlači na pojam i n t e l e k t u a l c a, i to da ovu fatalnu ličnost žigošu, niko drugi do upravo intelektualci. Stvara se nova vrsta posleratnih intelektualnih obračuna, u kojima su se pisci okretali protiv samih sebe, osećajući se krivi zbog svojih društvenih stavova pre 1945. godine. Znam šta govorim, jer sam učestvovao u tim obračunima. Razlika je u tome što danas intelektualci sa boljom prošlošću okrivljuju one sa gorom prošlošću - intelektualce koji su k o l a b o r i r a l i.
Intelektualci... Retko kad upotrebljavam ovaj izraz - obično pišem "umetnici i naučnici" - i zaista ne znam ko ga je, gde i kada izmislio. Nije pronađen u Poljskoj posle 1945. godine, upotrebljavan je i pre toga na Zapadu, makar u Francuskoj, mada intelektualni sloj tamo nije uništen. To bi bila prva nepreciznost. Osim toga, u varšavskoj diskusiji (u dve-tri izjave) frapirao me je izvestan akcenat koji se dotle nije sretao. Grupi "intelektualaca kolaboranata" suprotstavljena je većina društva, građani "druge kategorije". Mislim da istina nije bila tako jednostavna. U Narodnoj Republici Poljskoj, društvo, kome je komunistički režim bio stran i neprijateljski, uspevalo je da nekako živi s njim, pa čak da sarađuje. Ne samo intelektualci. U periodu od 1960. do 1970. porodične kuće gradila je u velikom broju "druga kategorija", s režimom su često sarađivali nekadašnji akovci, i nisu obavezno bili partijci, a pre toga, u takmičenju u radu, rekorde produktivnosti nisu uvek obarali književnici, već i zidari i rudari. Ostavljam po strani pitanje, ko su bile radnice fabrike bombona koje su marta 1968. skandirale: "Mosice, idite Dajanu!" - građanke prve ili druge kategorije. Redakcija je uzela za temu razmatranja kontinuitet kolektivnog pamćenja. Ovde se nameće neprijatna misao, da li antisemitske parole takođe izrazavaju ovaj kontinuitet.
Iste, 1968. godine, danas proklinjani intelektualci požrtvovanije su se borili za dostojanstvo i pamčenje naroda nego Poljakinje i Poljaci drugih kategorija. Protiv skidanja sa scene Predaka protestovali su, pored studenata, pisci i naučnici - u to vreme usamljena grupa u društvu koje je ćutalo.
Ne pišem ovde ništa novo. Pojava osmoze između onih koji vladaju i kojima se vlada, u totalitarnim sistemima, godinama je bila tema socioloških i politoloških studija na Zapadu. Pod diktaturama se nekako živelo. Sa unutrašnjim otporom ili sa mirenjem s nasiljem, s čeznjom za slobodom ili bez nje, bolje ili gore, ali živelo se. Zapadni eksperti su čak skovali termin "novog društvenog ugovora": država ti oduzima slobodu, dajući ti za to socijalne garancije, zaštitu od nezaposlenosti i tome sl. Tako je bilo, ne samo u zemljama koje je pokorio komunizam, već takođe u fašističkoj Italiji i frankovskoj Španiji. Čitava ova koncepcija pada u trenutku krize, poraza sistema. Ispostavlja se onda da su milioni građana, koji su naučili da žive pod totalitarističkim pritiskom, normalni ljudi i uspeli su da decenijama sačuvaju odvratnost prema diktaturi. Tada počinje da se govori o kolaboraciji.
Ovaj netaktični komentar isprovocirao je nekoga od diskutanata koji je isključivo intelektualce okrivio za prekidanje kontinuiteta u nacionalnom pamćenju. I da se samo na tome završilo, da su sagovornici stigli samo do takvih kao što sam ja, autora Građana, možda bih oterao tu lektiru do đavola i izbacio je iz glave. Ali, dogodilo se da je jedan od diskutanata uputio oštricu u neočekivanom pravcu. Čitam: "... u normalnim ljudima postojale su izvesne vrednosti koje nije trebalo tako duboko skrivati. Oni nisu imali prilike da kažu: eto, idem u zatvor, napisaću ciklus eseja o časti..."
O kome je ovde reč? O onima koji su išli u zatvore za KOR, za tajne časopise i Leteći univerzitet. To se o njima ironično govori, njima se suprotstavljaju "normalni ljudi". Znači, činjenica da su, umesto ćutanja, izabrani aktivan otpor i pisanje u ćeliji, bila je "otkriće"? Za takva otkrića plaćala se cena od šest ili devet godina zatvora i da nije bilo takvih otkrića, ko zna da li bi postojala "Solidarnost". Kontinuitet nacionalnog pamćenja...
Ako objavim ovo sto sam juče zabeležio, moram unapred da se pripremim na oštru reakciju varšavskih diskutanata, bar poslednjeg od citiranih, zarobljenika sovjetskih logora, koji je 1947. godine, zajedno sa mnom, po narudžbini partije, sačinio životopis Vladislava Gomulke. "Moram unapred da se pripremim" znači da ne nameravam da se branim. A ne nameravam, jer sam odavno ubeđen da je, u slučaju nečijeg napada, jedini razuman stav praviti se da nisi živ. Volinjski vojvoda u Poljskoj posle majskog prevrata bio je Henrik Juzefski, koga su endečke novine obasule pogrdama zbog politike ustupaka prema Ukrajincima. Na kraju, pošto nije hteo više da podnosi uvrede, Juzefski je zamolio za audijenciju u Belvederu. Pilsudski ga je primio i saslušao žalbe, slažući pasijans. Ali kad je vojvoda izjavio da je odlučio da se javno brani, maršal ga je pogledao i promrmljao: - Gospodine Juzefski, samo se nemojte braniti.
Zapamtio sam ovu priču, koju je posle više godina pukovnik Zepecki preneo Arturu Mjendzizeckom, a on meni ponovio.
Krajnje je vreme za precizno odredjivanje pojmova kolaboracija i kolaborant. U zemljama, kakve su Francuska ili Norveska, ta stvar je bila jasna: kolaboracionistima su nazivani oni koji su podržavali hitlerovsku Nemačku - dakle, političari poput Lavala ili Kvislinga, pisci kao što su Hamsun i Selin. Danas se u Poljskoj stvari ne vide tako jasno. Naziv kolaborant prišiva se često - kao u navedenoj redakcijskoj diskusiji - književnicima, likovnim umetnicima, naučnicima koji su podržavali komunističku vlast posle Drugog svetskog rata. Polazi se od aksioma da je Poljska tih godina bila zemlja okupirana od strane SSSR-a, isto kao u godinama rata od strane Trećeg rajha.
Moglo bi se diskutovati o tome da li se u dva slučaja javlja istovetnost. Bilo kako bilo, razlike između okupirane i zavisne zemlje su značajne. Napadnuta 1939. od strane hitlerovske Nemačke i staljinističke Rusije, Poljska se u ratnim godinama nalazila na strani saveznika koji su se borili sa nemačkim armijama. Uz bok saveznika borila se i poljska vojska, a u zemlji - podzemna armija. Bila je to zemlja u ratu sa Nemačkom, i do kraja rata njome su upravljali Nemci. Posle 1945. godine, saveznici su priznali Narodnu Poljsku, uspostavljeni su diplomatski odnosi sa vladom u Varšavi. Rat se završio. Podzemna država prestala je da postoji. Za većinu Poljaka jaltanski sporazum predstavljao je izneveravanje njihove zemlje od strane saveznika, za manjinu - istorijsku činjenicu koja je rezultat zajedničke pobede Anglosasa i SSSR-a nad Nemačkom.
Reči "okupacija" i "kolaborirati" povezivale su se sa Nemačkom, sa ratom. U periodu komunizma u Poljskoj je hapšeno, mučeno - i ubijeno - mnogo poštenih ljudi. U isto vreme drugi pošteni ljudi sarađivali su s Poljskim radijem, filmom, izdavačkim kućama, kulturnom i dnevnom štampom. Po mišljenju većine naroda, ovi ljudi nisu smatrani kolaborantima. Kružile su optužbe da su karijeristi ili oportunisti, ali "Zice Varsavi" nije bilo isto što okupacijske plaćeničke novine, a posleratne glumce niko nije izjednačavao sa glumcima koji su igrali u pozoristima licenciranim od strane Nemaca u periodu okupacije. Novi poredak je nametnut, ali potreba za obnovom života i društvene reforme koje su vršene, dovodili su u mnogim slučajevima do povezivanja sa sistemom, koji je ispoljavao svoje narodnjaštvo i poljaštvo. Kod većine je to izazivalo neprijateljstvo, pa ipak, čak 1950. godine, i kasnije, termin "kolaboracija" nije bio u nacionalnom opticaju (verovatno zato što većina ima osećaj za jezik i vreme). Njegovim uvođenjem danas vrši se jezičko presađivanje iz stvarnosti General Gouvernement-a i teritorija koje je prisvojio Vermaht na istočnom frontu.
Istovremeno, danas se od optužbi za kolaboraciju brani Juzef Mackjevic, koji je za vreme rata objavljivao članke u hitlerovskim novinama pod nemačkom upravom. Tvrdi se: nije kolaborirao, bio je samo antisovjetski. Znači, kolaborirali smo Bronjevski, Nalkovska, Tuvim, Andzejevski, Konvicki, moj brat i ja, ali nije Mackjevic. Kolaboranti su - smatra se - bili takođe autori koji su u periodu 1939.-1941. štampali svoja dela (Boj-Zelenjski, Adolf Rudnjicki i drugi) u "Crvenoj zastavi", komunističkom časopisu, izdavanom u Lavovu po priključenju istočnih krajeva sovjetskoj Belorusiji i Ukrajini.
Sve se ovo obrazlaže argumentima koji zvuče skoro logično. Zaboravlja se ipak da bi, primenjujući ovakvu logiku, trebalo osloboditi optužbi za kolaboraciju ne samo Mackjevica, već i J. E. Skivskog: kad je Mackjevic objavljivao članke u pronemačkim vilnenskim novinama, Skivski je u Krakovu pokrenuo časopis koji je pozivao na saradnju sa Trećim rajhom. Dalje, držeći se ove logike, trebalo bi kolaborantom smatrati Aleksandra Vata, koji je radio u redakciji "Crvene zastave", posle čega ga je uhapsio NKVD i deportovao iz Lavova daleko u unutrašnjost SSSR-a, gde se godinama potucao po zatvorima, odbijajući da primi sovjetski pasoš.
Trebalo bi takođe definisati ko se, od kada i do kada, smatra kolaborantom. Jedni pisci su sarađivali s komunističkim rezimom od 1945. do 1950. ili 57. godine, neki do 1966. ili 68. godine, drugi duže. Kolaborant se razlikuje od kolaboranta, kako ih onda sortirati? A oni koji su osuđivali radio-stanicu Slobodna Evropa, a danas osuđuju za kolaboraciju s komunizmom svoje kolege književnike koji su u ono vreme raskinuli s partijom - ko su oni? Pitam, da li će se književnici koji traže obračun sa autorima koji su podržali komunizam obračunavati jedni sa drugima?
Skoro logičnom argumentacijom dolazi se do laži. Jer šta iz nje proizilazi: da pronemačkih kolaboranata za vreme rata u Poljskoj uopšte nije bilo, da se pojam kolaboracije odnosi isključivo na godine sovjetizma i da se kolaboriralo samo sa komunistima. Stadttheateri, plaćeničke novine, potkazivanja Gestapou, plava policija, sve sam to sigurno samo sanjao. Dakle, još jedna kolektivna greška, tlapnja kojom se hrani narod. A tako se danas u Poljskoj govori i piše.
Vredi podsetiti da su se, umesto "kolaboracija", ranije u Poljskoj upotrebljavale reči "sporazum" ili, gore, "izdaja" i da su Mickjevic, mladi Krasinjski, Ozeskova, Prus svojevremeno grubo napadani kao renegati, prodati Rusiji. Danas se govori o p r o s o v j e t s k i m k o l a b o r a n t i m a. Loše je kad reč nemaju precizan semantički opseg. Izvesni nazivi i pojmovi - kao komunizam, fašizam, jakobinizam, pozitivizam - istorijski su locirani, imaju svoju stalnu adresu u vremenu. Bilo bi besmisleno govoriti o Napoleonu kao o fašisti, ili Spartaka nazivati boljševikom. Definicija "kolaboranti", upotrebljena za lojaliste sa teritorije anektirane Austriji, koji su imali ministarske portfelje u habsburškom Beču, bila bi apsurd. Sličan apsurd bila bi upotreba ove definicije za Boja ili Tuvima, ili Andzejevskog u komunizovanoj Poljskoj. Trebalo bi odrediti drugi naziv, koji odgovara istorijskim okolnostima. Sve do sada nije pronađen bolji od onoga koji je upotrebio Milos: zarobljavanje. Unutrašnje zarobljavanje ideologijom, spoljašnje zarobljavanje činjenicama. Kolaborirati nije značilo stanje zarobljenosti, ni u prvom, ni u drugom značenju. Mislim da termine "kolaborant" i "kolaboracija" treba upotrebljavati za grupe i pojedince koji su za vreme Drugog svetskog rata, u zemljama koje je zauzela Nemačka, proklamovali podršku hitlerovskom Rajhu.
Nedelja. Kažem u kući: - Naš brak se zasniva na suviše velikoj razlici karaktera i na njoj se drži.
U ponedeljak vetar sa iskošenom kišom, potom bljesak sunca, hladan kao iza leda. Čeprkajuci po fascikli sa starom korespondencijom - tražio sam nečiju adresu - naišao sam na prošlogodišnje pismo od prijatelja iz Varšave. Od prijatelja, od koga me dele uverenja skoro o svim pitanjima i povezuje neka žestoka ljubav na smrt i život, od prijatelja, strašno talentovanog pesnika, filologa, romanopisca. Kad je pre više godina predao izdavačkoj kući svoju najnoviju knjigu proze i kad je u njoj doveden u pitanje pohvalan fragment o mojim Poštanskim varijacijama (u to vreme već sam bio pogođen tihom zabranom), moj prijatelj je pogledao u oči glavnom uredniku: - Nemojte me terati da napravim svinjariju. - Urednik je uzdahnuo i fragment je ostavljen.
Ovako je pisao moj prijatelj marta prošle godine:
"Pitaš me koga ne volimo, a koga volimo. Nikoga (osim vas, naravno...) ne volimo. Ne volimo tu novu, kapitalističku - ako se to može nazvati kapitalizmom - Poljsku. Ne volimo onu vladu. Ne volimo ovu vladu. Ne volimo Mihnjika. Ne volimo Valensu, Kuronja i Kacinjskog. Ne volimo "Gazetu Viborcu". Ne volimo senatore i poslanike, nijednog političara. Nijednog književnika ni pisca ne volimo. Ne volimo takođe preprodavce na ulicama. Ne volimo ni gradonačelnike i milicionere koji teraju te preprodavce. Ne volimo ni one na televiziji, jer televizija i dalje žestoko laže. Kao što vidite, živimo u totalnoj mrzovolji, u ekstremnoj negaciji, gledajući sa očajanjem šta se ovde događa. To je demokratija? To je slobodna Poljska? To je tako trebalo da bude? Takvu ćemo imati starost? Bože. Ali dosta je žalopojki, jer ne volimo one koji se žale - znači, sami sebe - takođe ne volimo. (...) O, lepo vreme podzemlja, o dragi naš neprijatelju, komuno, gde ste nekadašnji snegovi. Ja prorokujem i ova moja proročanstva, naravno, ovde niko ne voli: da će se za mesec, za godinu dana vratiti Rusi, a onda će naš život ponovo dobiti smisao i opet ćemo znati čega treba da se držimo."
Govorio sam: vreme astrologa.
Da se glavni urednik pokazao manje pristojnim čovekom - šta bi u tom slučaju trebalo da je uradio moj prijatelj? Sam bih ga nagovarao da dozvoli da izbace iz rukopisa fragment o Varijacijama. Nagovarao bih ga, ne zbog džentlmenske ljubaznosti već iz uverenja i najiskrenije. Cenzura je jos pre toga pročešljavala moje tekstove. Podnoseći to, rukovodio sam se jednim načelom: ako ingerencije nisu deformisale opšti izraz knjige, ako je smisao, mimo izbacivanja pojedinih delova, ostajao nepromenjen, govorio sam sebi: šta da se radi, neka bude tako, žrtvujem delić književne vrednosti, plaćam, ali ne izdajem.
Oblaćno, hladno, mokro. Polovina novembra. Polovinom juna leteli smo avionom Air France do Vašave. Pored nas smestili su veoma starog čoveka kome se tresu glava i ruke. U avion ga je ugurala na kolicima stjuardesa. Dobronamerno brbljiv, odmah je počeo da razgovara. Vraća se iz Pariza, od sina oženjenog Francuskinjom. Govori polako, seljački, da se sin dobro oženio: katolkinjom, učenom i iz bogate porodice. - A meni je vec 91 godina - izjavljuje. Posle toga, pošto je video da stjuardesa deli poslužavnike s jelom, obraća joj se na poljskom. Stjuardesa ne razume. - Recite joj da ja ne jedem šunku, mada nisam Jevrejčić. - Gledamo se, potom čujem kako mu M. odgovara: - A ako ona onda pomisli da ste Arapin? - Sused se zabrinuo. - Onda bolje nemojte ništa da kažete.
Na aerodromu nas je čekalo nekoliko prijatelja - tri žene, dva muškarca. Dozivaju nas. Pozdravljanja, suho grlo i vlažna košulja koja se lepi za leđa. Neko uzima naše kofere i nosi ih prema automobilima. Toplo je, nad nama puno neba bez oblaka. Kažem da je let bio izvrstan. Parking se sija na suncu. Sedam u automobil i vozimo se istom trasom, kojom smo se pre deset godina vozili u suprotnom smeru. Za vreme putovanja, gledajući iznad spuštenog okna, mislim da se za deset godina ovde ništa nije promenilo, to vreme je proteklo samo u meni. Možda je više zelenila, krošnje drveća su se razrasle. U centru skrećemo u bočnu ulicu, gde se drveće ispreplelo s granama, stvarajući nad kolovozom senovit svod, sličan grabovim alejama u starim dvorskim vrtovima. A potom blisko, odmah ispred mene, kao na slici primaknutoj očima, pojavljuje se trg Tseh Ksizi, s belom crkvom na sredini i sa Institutom za gluhoneme u dubini. Desno, ugao Aleja Ujazdovskih i Vjejske. Sve kako je bilo. I isto osećanje koje sam imao još tada, pre dve godine, kad smo prvi put doputovali ovamo na tri kišne nedelje: osećanje nedovoljnog uzbuđenja.
Među pismima i novinama, koji su danas stigli, nalazim razglednicu poslatu iz Jerusalima. Zelene guste skupine drveća i palminih grmova, moderne zgrade i široke asfaltne okuke. U dubini bledožuti kameni planinski masiv. U dnu karte odštampan natpis: EIN GEDI.
"Dragi moji. Ein Gedi je poznat ovde 4000 godina. Pustinja i planine. A sada kibuc, taj na poleđini. Za prvih pet dana moga boravka u Izraelu su poginuli: bračni par u supermarketu (on od noža, ona od pucnja), šest vojnika, 19-21. godina (od mine), četrnaestogodišnji dečak dok je spavao u krevetu, od metka kaćuše, dva rezervista prvog dana službe, od metaka pištolja u grudi, jedno novorođenče u naručju majke na autobuskoj stanici (od noža). Kafane su pune, ljudi šetaju po novoj promenadi s prekrasnim pogledom na Jerusalim. Grlim vas. Pozdravi."
Veoma staro pitanje: da li bi život mogao da traje i dalje kad bi se u čovečanstvu ukorenila svest da Bog ne postoji, a svet je slučajan oblik haosa.
Život izvan zemlje stvara posebno psihičko stanje, neku vrstu apstrahovanja iz stvarnosti. Iz one stare, koju sam napustio, i iz ove sadašnje. Za prvu me vezuju sećanje i tekuće informacije, u drugoj živim. Obe su doživljavane istovremeno, od jedne i druge deli me osećanje distance, neprileganja. U mom pariškom životu, a pre toga, njujorškom, uvek je postojalo nekakvo polusvesno n e z a i s t a, u početnom periodu blisko stanju opasnosti; mislio sam tada o životu u zemlji kao o olakšanju, osećajući istovremeno olakšanje što nisam tamo. Ovde nisam izložen varšavskim pritiscima, ucenjivanjima poljskih svetinja, sa danas važećim d a i n e, niti promenljivim kultovima ličnosti i stavova, kad se u januaru govori o nekome kao o izaslaniku Proviđenja, a u julu kao o uzurpatoru, i obratno. Koristim slobodu koju daje anonimnost, živim danas u uskom krugu prijatelja, u maloj enklavi tolerancije, i mada previše razgovaramo o bolestima, više volim to od razgovora koji se sastoje od ogovaranja i podozrenja (u Poljskoj ne vole strance, a svoje ocrnjuju, ja sam bio i svoj, i stranac). U biografskim beleškama koje sastavljaju izdavači po pravilu menjam reč eljile sa residant en France: nisam više politički, ni ekonomski emigrant, već jedan od mnogih pisaca koji žive izvan svoje zemlje - ruski u SAD ili irski u Italiji, italijanski ili česki u Parizu ili u Torontu - jedan od onih koji nisu izabrali život kod kuće, znaci drugačiju vrstu čistilista nego što je život u otadžbini, koji takođe ima svoje dobre strane.
Dvama boravcima u Varšavi (u jesen 1990. i u leto 1992.) mogu da zahvalim za interesantne doživljaje. Posle ateriranja na Okenjcu, u košulji koja mi se lepila za leđa, shvatio sam da sam zaista u svojoj zemlji, možda čak suvše svojoj. Osećao sam dodir očiglednosti, sve više sam prilegao uz poznate ulice i zgrade, ili one uz mene, i to u meni nije izazivalo lupanje srca. U ovom prileganju počeo sam na kraju da želim distancu. Nedostajala mi je pariška izolacija sa svojom blagom otupelošću, kad ponekad ne znam koji je dan nedelje i meseca. Povratak prošlosti daje mnogo čudjenja i malo tuge. "Ulazak u stare papuče", kako je to neko definisao, a istovremeno čarobni trik: umesto deset godina, odjednom se pojavljuje nepromenjeno j u č e.
Naravno, izvršene su ogromne promene. Nestali su redovi, porastao je broj automobila, prodavnica, restorana, hotela (i Valenroda), postoje menjačnice, slobodna štampa, tramvaji se šarene od reklama, veliki trgovi u gradu dobili su svoje stare nazive. Ali kad sam prvi put posle sto šest meseci ušao, u jedanaest pre podne, u klub književnika u ulici Krakovskje Psedmjesce (tada je još postojao), u praznoj kafani, u parteru, sedeo je za stolom isti pesnik ili prevodilac koji je četvrt veka dolazio uvek prvi. Sada mi se opet poklonio iznad šoljice kafe, a ja opet nisam mogao da se setim njegovog imena. U menzi, ispod kafane, ručale su iste osobe na istim mestima koja su svakodnevno zauzimale pre deset, dvadeset i trideset godina, među njima nekoliko nasmejanih gospođa, na čije sam postojanje zaboravio. Ušao sam, seo za isti sto, kao uvek, i ista gospođa Joasja postavila je ispred mene tanjir čorbe od povrća, u istom, kao i uvek, komotnom džemperu i somotskim pantalonama. Šta se dogodilo, gde se delo vreme, zar je moguće da me deset godina ovde nije bilo, a oni su dolazili iz dana u dan? Pojavljujem se naglo, kao sa drugog sveta, a nisam siguran ko je bio na drugom svetu, ja ili oni. I opet pozdravi. Ustajem, prilazim nasmejanim gospođama koje je progutao zaborav, ljubim ih u ruke, po poljskom običaju. Toliko godina, gospođo, niste se uopšte promenili. Ali, podiže se između nas moje suviše dugo odsustvo. Osmehujemo se jedni drugima i znam da nas te godine dele; imamo iza sebe manje zajedničkog i manje se interesujemo jedni za druge. Znam to, i oni takođe znaju. Došli ste na stalno u zemlju? Žure da završe ručak i vrate se svojim ovdašnjim stvarima, koje ja ne poznajem. Za nedelju dana prestaće da se osmehuju kad me vide.
Česka - Slovačka: puklo, raspalo se. Hrvatska, Bosna, rušenje Dubrovnika i Sarajeva, koje su opseli Srbi. Nemačka: imigrantska utočista koja potpaljuju nacisti obrijanih glava. Peregrinacije izgladnelih Albanaca i Rumuna. Klanja u Gruziji, Jermeniji, Tadzikistanu. - Epoha koja dolazi biće seoba naroda ili proleće naroda, poplava varvara ili oslobođenje pokorenih zemalja, šta mislite? - Les deul - odgovorio mi je jedan italijanski intelektualac i verovatno je bio u pravu.
Ideju o federaciji, san o zajedničkom životu raznih naroda, jezika, tradicija - uništili su države i nacionalizmi. Vade oči i kolju ranjenike. Ubijaju susede, rođake, bliže i dalje. Nedaleko, sat leta iz Pariza ili Varšave. Poljska je danas u principu nacionalno jedinstvena, nema u njoj Ukrajinaca ni Jevreja. Učinili su to Staljin i Hitler, svaki na svoj način. Zapad je oprao ruke. Radujmo se.
Pjer Drije la Rosel, francuski kolaboracionista i obožavalac Hitlera, malo pre samoubistva, koje je izvršio posle oslobođenja Francuske od strane saveznika, dao je u svom Dnevniku recept za uređenje srednje Evrope: "Način rešavanja nacionalnih problema u Evropi, bar uklanjanja glavnih klica nesloge među teritorijama kontinenta koji danas više uopšte nije utopijski bio bi u masovnim transportima stanovništva. Velike imperije mogu sebi da dozvole ove već isprobane, radikalne mere: primer je dala Rusija, a za njom Nemačka. Trebalo bi: 1) preseliti Čehe (7 miliona) u Istočnu Prusku, a Istočne Pruse u Česku; 2) izvršiti razmenu Srba i Rumuna. (...) Može se smatrati da su se Hrvati i Slovenci, a takođe Slovaci, već asimilovali u germansko-mađarskom svetu. Mogli bi se takođe u Italiju dovesti Italijani sa Jadrana, iz Dalmacije, i potpuno odvojiti Mađari od Srba u Transilvaniji. To nije nemoguće i možda će biti učinjeno." Dnevnik 1939.-1945.).
U vrtu Ambasadora - senovita altana s baldahinom, kelnerice sa belim keceljama - u trenutku kad mi neko objašnjava šta je sadašnja politička klasa u Poljskoj (- Zli dusi Dostojevskog u ordinarnoj verziji, ali piše se "elite"...), od trga Tseh Ksizi nailazi povorka sa transpaentom. Dvesta, trista ljudi. Topot na asfaltu, uzvici, mahanje ruku. Transparent nosi čelna grupa, crvenih lica, na transparentu natpis: "Nećemo agenta! Hoćemo predsednika!" Povorka se zaustavlja ispred ambasade SAD na drugoj strani kolovoza i gomila ponavlja skandiranu riku: "Ne-će-mo-a-gen-ta-ho-će-mo-pred-sed-ni-ka!" To traje deset minuta, posle čega oznojene Barike kreću na Belveder. - Upravo ste imali priliku da vidite jednu od naših političkih elita. - To je rečeno polušaljivo, sa odmah dodatom ispravkom: ekstremna grupica, nemaju nijednog poslanika u Sejmu. Ali sada, dok pišem, mislim da bi, kad bi vulkan izbio, upravo takvi ubijali susede.
Sve vreme boravka u Varšavi, negde ispod površine, dvoznačnost, kakvu daje hibridizacija, osećaj da sam suvišan, jer nisam ni turista, ni povratnik, već nesto i z m e đ u; a najizrazitije sam to osećao, ne u autobusu, niti u prodavnici, u kojoj sam kupio letnju kapu za boravak u Oborama - ne, hibrid izvan kontingenta postajao sam pre svega, na mestima, na kojima se okuplja književno-filmsko-novinarsko drustvo, dakle, u podzemlju "Čitelnjika", u Vjejskoj ulici ili u sali za sastanke pisaca u Krakovskom Psedmjescu. U toj sali, na prvom spratu, kad sam pozdravljen za predsedničkim stolom, razlegao se slab aplauz. U kafani "Citelnjika" ručali smo svakoga dana. Kraj prozora, u uglu, pored tezge s knjigama, sto, oko kojeg se već trideset godina okuplja petnaestak osoba iz umetničke sfere koje stvaraju javno mnenje. Priključujem im se da bih učestvovao u razgovoru (uzvici, zagrljaji) i posle prve rečenice, kad sam pomenuo politički prevrat u Alžiru, nastala je neugodna tišina. Kao da nisu dobro čuli. Odmah posle toga neko se javlja: - Čovek se vraća od lekara i kazže ženi: znaš, to što smo smatrali orgazmom astma je. - Svi se smeju, a ja postajem svestan svoje netaktičnosti. Narušio sam ovde važeći ugovor da se o ozbiljnim stvarima ne govori. Gospođa koja sedi pored mene objašnjava: - Jer, mi se lečimo smehom. - Druga gospođa obraća se meni: - Mogu da ti priredim prijem za sto osoba. - Dok joj objašnjavam da izbegavam takve prijeme, ova druga gospođa glasno izjavljuje: - Kao da govori Vajda! - Ali tog trenutka počinje razgovor o nekome ko nosi duplo prezime, i dosećam se da je reč o poslaniku sa bradicom i šarenom leptir-mašnom, koga sam video na televiziji, ličnost kao iz komada Baluckog, a istovremeno, Vitkacija. Možda se ipak varam, onaj se zove nekako drugačije. Ta ista, druga gospođa, jednom je pričala gospodi za ovim stolom o poznatom poljskom umetniku u inostranstvu koji, navodno, dobija erekciju po sopstvenoj želji, u bilo kom trenutku, to znači čim mu se prohte. Gospoda su tužno oborila glave, a kad sam viknuo: - O, Bože, ima li nade da ga nekad to prođe? - ta druga gospođa pokazala je izvesnu hladnoću prema meni. Ah, o čemu ja to pričam, to je bilo u drugoj epohi...
Sada odjednom svi gledaju na satove i skoro istovremeno ustaju. Pola jedan je. Razilaze se bez pozdrava. Sutra će doći ovamo u jedanaest.
Dolaze da bi bili zajedno. Tesno su povezani mišljenjima, informacijama, ambicijama i suviše pronicljivim znanjem jednih o drugima. U Poljskoj ljudi provode zajedno mnogo više vremena nego u Švajcarskoj ili Francuskoj, gde su zajedno na poslu i u porodici. U poljskom povezivanju učvršćuje se svoje prisustvo i povećava osećanje bezbednosti. Sporazumevaju se kodom skraćenica, prećutkivanja, anegdota i imena - ovde se ponekad rađaju bliske veze i svirepi vicevi. Dolaze svakodnevno, godinama jedni isti, osim njih, neki novi, mlađi, koji su zauzeli mesta umrlih. Ponekad sto okružuju tri kruga glava i leđa, kao igrači ragbija, kad se ne vidi lopta već samo sklupčana tela. Ali to nije igra, ni kocka; u krajnjem slučaju, berza, gde se raspravlja o kursu, i nesto kao stočić gospodina savetnika u Lutki. Iznad svega odbrambeni bunker od usamljenosti.
Stare Mjasto. Na ulazu na Trg, tezga, kraj koje stoji dvoje-troje ljudi. Na tezgi kape, puno kapa s trakama u boji i lakovanim štitovima. To su vojničke kape, s velikim krutom "glavom". Prisećam se domaće priče, kako se posle rusko-japanskog rata 1904. govorilo na ulicama Peterburga: pokrićemo ih kapama! Na trotoaru preko puta dugokosi mladić u sandalama peva ruske pesme, drndajući u gitaru. To je Rus lutalica. Prolaznici se zaustavljaju i slušaju. U kartonskoj kutiji skupilo se mnogo banknota. Čovek koji vodi sinčića od dve-tri godine, sa ulanskom cakom, izvadio je dve banknote. Jednom je platio za oficirsku kapu s crvenom trakom, a drugu je ubacio u kutiju.
Trg je zakrčen kafanskim terasama. Publika turistička, pomešana s tom nekadašnjom kraj kioska s pivom. Pomalo nerazgovetan žagor, sa rečima na k... ili p... koje se ponavljaju kao štucanje. Škljocanje fotografskih aparata i prazne flaše pod stolovima. Uveravali su nas da je sasvim drugačije u Krakovu. - Videćete. Ne može se porediti s Krakovom. Ovde je užasna napetost. I nekakvo bunilo, amok. Kao kad bi se pred zoru, besni, mamurni tipovi sudarali, tražeći izlaz iz bordela. Neurotičan grad.
Iz beleznice: "Mnogo je tu stvari strašno poljskih, dole i gore (naročito gore). S t r a š n o, jer verovatno slično kao u XVII i XVIII, u našim anahroničnim vekovima. Ipak, uopšte uzev, ne treba gledati crno. Narod pokazuje strpljenje i prisebnost, ova zemlja se nekako koprca i možda će se uskoro iskoprcati na ravan put. Samo ako je neka banda zaslepljenih glupaka ne gurne u katastrofu. Na sreću, ima i drugih, istina, nisu u većini, ali u njima je jedina osnova za nadu. Ono sto je kod nas mudrije i bolje vekovima je bilo u manjini. Tako je i danas. Na Visli i na Seni, s Jevrejima ili bez."
Sve je proceđeno kroz filtere razdaljine i vremena. Neprestano slaganje, jednoga na drugi, tri plana: sada - tada - nekada. Na trenutke me je obuzimala panika pri pomisli da sam ovim ulicama išao, ne znajući sopstvenu budućnost i utoliko manje znajući o sebi. Video sam sebe u prošlosti, s kiselom ironijom i malo humoristički, kao karikaturu. Svoje nade, uspehe i razočaranja, i sigurnost s kakvom sam izricao poglede... U mom povratku bio je jalov napor. Uzaludnost.
Verovatno je manje pijanih ljudi na ulicama nego ranije i nema toliko prosjaka, kao što se priča u Parizu, s tim lažnim zgražavajućim saosećanjem, koje mi ide na živce. Prose pretežno Rumuni (odnosno, rumunski Cigani), najčešće žene sa prljavim maramama, s decom koja zaustavljaju prolaznike. Pravo očajanje i beda. U prodavnici, u tramvaju, u autobusu, nisam nailazio na prostakluk, na famoznu varšavsku brutalnost. Međutim, fizička materija prodavnice, tramvaja, autobusa drugačija je nego na Zapadu, gora: sve je manje kohezivno, kao rasklimano i, ili više dotrajalo, ili još nezavršeno, neispravno. Ali u centru grada, u kretanju ljudi i vozila, oseća se nadiranje povećane energije, ustalasalost i užurbanost života, i to je na trenutke uzvišeno.
Imao sam takođe sreću da ne gledam jevrejožderske natpise. To ne treba shvatiti kao da antisemitizam u ovome gradu ne postoji. Ima ga, postoji, piše i blebeće. Opet. Posle koliko - posle pedeset, sedamdeset, posle sto godina? Varšavo, ah, po koji to put... Moje školske, studentske, ratne godine, a kasnije Kjelce, mart 68. i parola "Bravo Trebljinka!", koju je Janka nedavno izbrisala mokrom krpom u tremu svoje kuće.
Hmjelna, prodavnice sa ulice, radionice u dvorištima, muška obuća s metalnim špicevima, bunde, šeširi, čipkano rublje, tranzistori, satovi. Made in Japan, made in USA. Naočare, brushalteri, televizori, gaćice. Košulje s natpisima "Columbia" ili "Sing-Sing", ženske tašne od plastike. Made in Japan ili u dvorištu u Hmjelnoj.
Bazar. Uoči našeg odlaska bilo je ovde slično, možda se sada može kupiti više drečavih i sjajnih stvari, gadžeta, tako se kaže? Poljski komunizam, godinama neuspešan, ispustio je iz sebe tog pauna.
Kazimierz Brandys
S poljskog prevela: Ljubica Rosić
